Наведена збирка недавно је издвојена из састава Етнолошког
одељења, а њени експонати у Музеј су доспевали на различите
начине, најчешће поклоном и откупом. Приликом набавке предмета
један од критеријума био је да то буду примерци који су израђени
или су били у употреби на подручју Новог Пазара и околине.
Имајући у виду да се ради о уметнички обрађеним занатским
производима, важно је напоменути да је Нови Пазар у својој
прошлости био познат као град занатлија и трговаца. Од путописаца
XVI и XVII века сазнајемо нешто више о бројним и разноврсним
занатима по којима се Нови Пазар убрајао међу најразвијеније
градове на Балкану.
Збирка примењене уметности обухвата временски период од XVI
до прве половине XX века и чине је, углавном, кујунџијски
и казанџијски производи: накит, украсно посуђе, религиозни
предмети, зидни и џепни сатови.
Кујунџије су током XVII и XVIII века присутни у Новом Пазару,
а бавили су се израдом и поправком златног и сребрног накита.
Обиље руде у области старог Раса, посебно у рудницима на Рогозни,
утицало је да се у Новом Пазару развије домаћа металургија
чија је одлика била израда различитих предмета. Могуће да
је у некој од кујунџијских радионица у Новом Пазару израђен
и накит који припада Остави из села Трнаве код Новог Пазара,
а која садржи: 14 украсних игала, два пара наушница, прстен,
огрлицу од перли, дугме, привесак и 30 новчића коришћених
као огрлица.
Сви наведени предмети из оставе припадају XVII веку, а за
датовање је од посебног значаја ниска дубровачког новца. Најкаснији
новац ниске потиче из 1677. године што значи да није могла
бити похрањена пре те године.
Према броју накита из оставе и њеном садржају, можемо претпоставити
да се ради о делу невестињске опреме тј. женском накиту једне
особе или можда више чланова породице.
Наклоност према накиту, која је била нарочито изражена код
имућнијих друштвених слојева, подстицала је кујунџије да у
израду ових предмета унесу сву своју занатску умешност и стваралачку
машту. Ово се нарочито односи на накит израђен у техници искуцавања
и филиграна, иако су заступљене и друге технике. У изради
и обликовању предмета овог заната учествовале су генерације
и генерације анонимних аутора и свака генерација дала је свој
допринос у начину уметничког изражавања.
Аутори ових производа су анонимне кујунџије, с почетка века,
уздигнуте на ниво уметничког заната. То не умањује уметнички
критеријум, њихову лепоту, разноврсност, приказујући вештину,
знање и таленат спретних мајстора-занатлија који су их стварали.
Један од познатих новопазарских кујунџија, Никола Вулетић,
поводом званичног отварања, 1973.године, даровао је Музеју
збирку кујунџијских производа у трајно власништво. Ту се налази
пет тепелука, три наруквице, украсна игла за капу или шешир,
кутија за Куран, пафте, колан, мазалица, медаља и амајлија.
Од уступљених предмета својом лепотом посебно се истиче ћустек,
тј. ланац за сат ког су носили мушкарци. То је дебљи ланац
чији се један крај качи за ревер прслука, затим се протеже
преко груди и другим крајем везује за сат који се ставља у
џеп од прслука. Рађен је у техници филиграна и гранулације.
Величина ћустека и декоративност откривали су, као и сатови,
статусни ниво власника.
Прикупљајући материјал везан за територију коју покрива, Музеј
„Рас“ је формирао солидну збирку накита XIX века, који је
припадао угледнијим породицама тога времена. У изради и обликовању
знатан део примерака накита из ове збирке, јасно одражава
оријентални утицај.
Накит је, поред своје естетске, имао и употребну функцију.
Служио је уз одећу као затварач или као копча за појас, понекад
да придржи косу или буде саставни део покривача на глави жене.
Вредност наше збирке накита огледа се у њеним стилским и естетским
одликама, као и у њеној целовитости, јер су заступљене све
врсте накита.
У збирци примењене уметности посебну пажњу, по врсти и броју,
привлачи колекција народног накита који се носио уз традиционалну
ношњу, а чине га: наушнице, минђуше, прстење, игле, брошеви,
привесци, огрлице, наруквице, колани, пафте, ћустеци и џепни
сатови. Накит је израђиван од сребра, месинга и алпака, некада
и са позлатом, у техници ливења, ковања, филиграна и гранулације.
Најбројнија и најразноврснија врста накита у збирци је прстење
које припада раздобљу од XVI до XIX века. Накит који је у
овом периоду израђиван иако је имао корене у средњевековним
облицима, био је прилагођен оријенталном укусу. Збирка поседује
филигранско прстење, столоватно и печатно.
Наруквице су биле омиљени део накита женске популације. Биле
су различитих облика и израђене од различитих материјала.
Саставни део ношње чиниле су и пафте, обично у сребру и украшено
биљном и геометријском орнаментиком. У збирци се налази и
неколико тепелука, као специфичан украс који се носио на глави.
Тепелук је био састављен од мање калоте урађене од чохе, обично
црвене боје, на коју је била причвршћена сребрна розета богато
украшена филиграном и гранулацијом. Око доње ивице розете
или златни и поређани су новчићи у неколико концентричних
кругова.
Колекцију посуђа, рад казанџија, чине чаше, чиније, послужавници
и прибор за јело, на основу којих се добија занимљива слика
предмета које су средином XIX века користила домаћинства у
нашој средини. Већина ових, најразличитијих предмета, по нашину
украшавања, носе обележја оријенталног стила.
Колекцију религиозних предмета чине амајлије, крстови, кадионице,
кандила, окови за Куране.
Зидним и џепним сатовима у збирци припада посебно место. Иако
су испуњавали претежно практичну функцију, џепни сатови ношени
су и као украс. Колекцију сачињава двадесет џепних мушких
сатова, углавном сребрних и емајлираних.
|
