Историјско одељење Музеја „Рас“ поседује завидан број експоната који су разврстани по одређеним целинама: оружје, одликовања, војничка опрема, бисте, старе књиге, докумената, печати и фотографије.

Међу најстарије експонате овог одељења спадају јатагани, хладно оружје чије порекло се везује за Средњу Азију. Јатаган је дужи нож специфичног изгледа, једнобридног сечива, лучно повијеног и урађеног од најбољег челика. Према врсти и боји материјала од ког је урађена дршка, деле се на белосапце, урађене од слоноваче или других врста белокости и црносапце урађене од бивољег црног рога или дрвета. Дршке су богато украшене апликацијама од сребра. Шест јатагана, колико их има у збирци Историјског одељења Музеја „Рас“, припадају крају 18. и почетку 19. века.

Из истог времена потиче и девет сабљи, које представљају знаке официрског достојанства, а произведене су у Турској, Аустроугарској или Србији. Од 18. века сабља се у пешадији употребљава углавном као знак официрског достојанства, а у наоружању коњице остала је до њеног укидања. Сабље су коришћене у 17. и 18. веку на нашем подручју. Користиле су се и у Првом и Другом српском устанку и то аустријске, турске, српске и друге. Сабље и кубуре су користили и хајдуци.

У почетку, док су активно коришћене у борбама, јасно су се разликовале артиљеријске, пешадијске, сабље пешака и лаке коњице, да би временом, када су изгубиле употребну вредност и постале симбол официрског достојанства, те разлике нестале, те тако Краљевина Југославија има исту сабљу за све родове копнене војске.

Поред јатагана и сабљи, хладном оружју припадају и: бодежи, ножеви, бајонети и касатуре.
Бајонет је бодно и сечно-бодно оружје за блиску борбу које се натиче на пушчану цев. Користи се и без пушке за напад и личну одбрану. Назив му потиче од врсте ловачког ножа (bajonnette), који се крајем XV века појавио у граду Бајоне. Уведен је у наоржање у другој половини XVII века. У почетку је у облику двосеклог ножа, а касније троугластог и четвороугластог пресека. У збирци постоји неколико примерака бајонета, међу којима има и неколико тробридних. Опреми војника припадају и велики ножеви попут мачева, познати под називом касатуре. Неки од наших примерака имају балчак у облику латиничног слова „S“ и металне корице.

Међу ватреним оружјем најстарије су кубуре (три примерка), које су претече каснијих пиштоља који су и најбројнији међу ватреним оружјем у нашем Музеју. Кубуром се сматрају само оне врсте пиштоља чија се дршка завршава широком и богатом јабуком. Међу такве спадају пећанке, кубуре рађене у Пећи. Сличне пећанкама су и кубуре из Фоче. Оне које су раскошно украшене техником филиграна и коралним апликацијама, зову се још и скадарске, јер су највише израђиване у Скадру. Међу лепше спадају бушатлијке које су, такође, израђиване у Скадру. Кубуре су се носиле за пасом, у припашњачи, или у кубурлијама. У историјској збирци постоје две врсте кубура: две пећанке из прве половине XIX века и једна фочанка- скадарка.

Док кубуре временски припадају прелазу из 18. у 19. век, пиштољи се временски одређују у раздобље од 19. века до краја Другог светског рата. Истом времену припадају, пушке (13 комада), један пушкомитраљез и минобацач.
Пиштољи су лично ватрено оружје намењено за ближу борбу. Револвер има исту намену, с тим што се разликује од пиштоља по добошу са мецима који се притиском на обарачу окреће и доводи метак у цев.

У збирци постоји осам револвера и три пиштоља, међу којима аустроугарски револвер GASER M 70, кал.11,2 мм, немачки пиштољ MAUZER 1896, кал 9.мм, пиштољ са арапским бројевима из 1899 и револвер са натписом Espania.

Почетком Првог светског рата српска војска је имала 12000 брзометних пушака М-91 (руске), а на солунском фронту добила је француску пушку Lebel, M 7/15, кал 8 мм. Југословенска војска је у почетку била наоружана пушкама Mannlicher, M 88/89, M-90 и М-95, а касније пушкама Mauser, M-24, кал.7,9 мм рађеним најпре у Белгији, а затим у Крагујевцу. У НОР-у су поред југословенске пушке М-24 и пушака из ратног плена, употребљаване и пушке израђиване у партизанским радионицама.

После рата израђују се домаће, брзометне пушке М-48, кал. 7,9мм. и полуаутоматске М-59, кал.7,62мм. Према калибру пушке се деле на: малокалибарске (5-6мм), средњокалибарске (6,5-8мм) и великокалибарске (11-20мм).

У Музеју се поред осталих налазе: пушка талијанска М- 40, кал.6,5мм; MIDA BRESCIA, италијанска Е-6926; PIETRO BERETTA - GARDONE VALLE TROMPIA - ITALIA, пушке израђиване од 1918. до 1930. године; француска пушка MAS, М-36. У Историјској збирци налази се само један пушкомитраљез MADSEN, први пут произведен у Данској 1903. године.
Ручно ватрено оружје имало је и свој прибор попут фишеклија и зејтинлица или мазалица. Фишеклије имају облик правоугаоне кутије и израђиване су од сребра, алпака или бронзе, у техници ливења или ковања са геометријским или флоралним украсима.Зејтинлице су много мање и у њима се држало уље и крпица за чишћење пушака. И фишеклије и зејтинлице ношене су на опасачу.

Под савременим појмом одликовања, у која спадају ордени, медаље и споменице, подразумевају се разни знаци признања за истакнуту активност у различитим гранама државно-политичког живота, на војном, културно-просветном, социјалном пољу и другим видовима. Међутим, сама институција награђивања знатно је старија од овог данашњег термина.

Као признање медаља се јавља пре ордена. Њено порекло је античко (реч медаља повезује се са латинскиом изразом mettalum-метал, руда). Наш назив је споменица, а ако је са ушицом онда је колајна. Медаља је рељефом са обе стране украшена плочица, кружног облика, од злата, сребра, бронзе, олова или легура. Уколико су правоугаоног или четвороугаоног облика називају се плакете. Премда су налик новцу њихова намена је потпуно другачија и најчешће су наградне, а могу бити и меморијалне, почасне, јубиларне. На једној или на обе стране медаље налази се рељефни приказ са натписом. На аверсу већином је портрет, а на реверсу су најразличитије алегоријске композиције, симболи, грбови држава и градова.

У Србији се уметност израде медаља јавља тек средином 19. века. Кнежевина Србија је своје прво одликовање добила за време владавине Милана Обреновића (1868-1889). До тада су страни ордени и медаље представљали једине званичне знаке признања ратних и мирнодопских залагања. Најстарија српска медаља издата је поводом Светоандрејске скупштине 12. децембра 1858. године. Медаља у Црној Гори је установљена 1840. године и представљена једним примерком споменице кнеза Николе I (Споменица рата за ослобођење и независност 1875-1878).

Од иностраних медаља најранију серију представљају медаље Аустрије из друге половине 18. века – време Марије Терезије (1740-1780). До 1867. године медаље су Аустрије, а после до 1918. Аустроугарске монархије, што се посебно односи на време Фрање Јосифа I (1848-1916). Деветнаестом веку припадају и турске медаље – Ордена меџедије 1853. године.
У Краљевини СХС (1918-1929) бележимо мали број медаља. Између два светска рата уведено је неколико нових споменица: албанска споменица 1920. године и Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918.

Медаље у Музеју: Орден меџидије 1853; Орден Светог Саве V степена – 1883; Медаља Николе I књаза црногорског – 1878; Медаља Петра I краља Србије – 1914-1918; Медаља за верност отаџбини; Медаља Фрање Јосифа – 1848-1908; Медаља за храброст; Споменица српско-турског рата; Орден Добром стрелцу; Споменица српско-бугарског рата 1913.

Краљ Александар I Карађорђевић 20. априла 1934. године посетио је Нови Пазар и Сопоћане. Том приликом обишао је и школу у Пожеги, тј. на Дојевићу, и управитељу Драгославу Бошковићу дао 2000 динара да сиромашним ђацима купи одећу.
Поред новинских чланака, који су пропратили краљев долазак у Нови Пазар, Музеј поседује и бронзану бисту краља Александра I Карађорђевића, димензија 65,5 х 33 цм. Краљ је представљен у војној униформи са албанском споменицом на грудима и орденом за верност отаџбини. Аутор бисте је Славко Милетић.

Саставни део историјске збирке чине и писаће машине, старе књиге и докумета. Поред неколико писаћих машина марки: UNDERWOOD, REMINGTON i INVICTA, изузетно вредан експонат, представља немачка машина за дешифровање из Другог светског рата, која је била у поседу окупационих снага Балкана. Машина је марке «Cosmos» Berlin sw 68 MERCEDES-EUKLID.

Међу старим књигама, које су чувају у Музеју, налазе се две врсте: оне које су писане арапским писмом и турским језиком и црквенословенским писмом. Арапским писмом су писане: Тарих џевдет (историја) у шест књига из 1719-1822; Младотурска револуција (књига сећања) из 1908; Историја Италије, из времена Наполеона Бонапарте 1785-1810; Гете – три књиге писане на арапском и хебрејском језику и више књига без сачуваног или непрочитаног наслова. Црквенословенским писмом су писана два молитвеника. Скоро све књиге су са чврстим повезом, од платна или коже, који је прилично оштећен.

Поред књига, У историјској збирци се налази и једна географска карта Турске империје, настала на прелазу из 19. у 20. век и више докумената писаних, како арапским, тако и српским писмом. Међу документима се налазе: тапије, закони, молбе, тестаменти, пасоши итд. Посебно је занимљив Уговор из 1863. године склопљен између Османагић Мехмед-аге и Тахир-аге и њиховог чипчије Илић Радована. Уговор је писан двојезично, леви стубац на српском и десни на старотурском језику.

Уз стара документа сачувани су и печати - мухури, мањих диманзија и израђени, углавном, од бронзе. Састоје се од једне округле плоча са чије једне стране је текст исписан арапским писмом, а са друге троугаона плочаста изрезбарена дршка. Неколико печата је троугаоног пуно ливеног тела, са натписом на све три стране. Кроз средину тела провучена је тања шипка на коју је накачен држач тако да тело печата може да се окреће око своје осе.

Када су у питању старе фотографије, најзначајније су оне са почетка 20. века. Ради се о фотографијама Новог Пазара и околине које је направио безимени аустроугарски официр који је боравио на нашем подручју за време Првог светског рата. Негативи наведених фотографија добијени су из Бечког архива. Занимљива је и колекција фотографија које је радио Драгослав Бошковић, учитељ који се тридесетих година 20. века, заједно са супругом, такође учитељицом, налазио на служби у школи на Дојевићу.