Простор који својом делатношћу покрива Музеј „Рас“ представља високу планинску област отворену према североистоку. Знатан број насеља налази се на апсолутној надморској висини изнад 1000 метара.

Некада је клима била и знатно оштрија, што се огледа у народном предању које је до данас сачувано у скоро свим селима: “Овде су живели Грци који су на Ђурђевдан заболи рало у површицу и отишли”. Сачувано је више података који се односе на јака захлађења која су популарно названа “мало ледено доба”. Ове климатске промене, захвативши већи део Европе, почеле су почетком 14. и трајале до краја 17. века.

Климатски услови у великој мери су утицали на делатност локалног становништва. Тако се становништво простране Сјеничко-пештерске висоравни, укључујући и добар део тутинске територије, бавило углавном сточарством и знатно мање земљорадњом, а то му је главно занимање и данас. Земљорадња је заступљена углавном у Новопазарској котлини и речним долинама притока реке Рашке. Део становништва је од античких времена почео да се бави рударстрвом, што се посебно односи на планине Рогозну и Голију, као и предео између града Раса и данашњег Тутина, односно средњовековна Глухавице.

Међу подацима које су нам оставили путописци, налазе се и они о занимању становништва и њиховом начину живота. Италијан Катарин Зено бележи да је Нови Пазар велико трговачко место у које роба стиже са разних страна, а њом тргују Дубровчани, Срби, Турци, Венецијанци. Забележио је и да се у граду јефтино живи, да има доста џамија, неколико ханова и каравансараја. Млетачки путописац Павле Контарино до Новог Пазара дошао је, 1580. године, пролазећи кроз село Дубницу, јужно од Сјенице. За разлику од претходника, он је забележио да град има 6000 кућа, 16 џамија и врло дугачку чаршију са много различитих дућана, али да ”ту има особито занатлија који производе жељезничке топузе, турске катанце сваке врсте и цењене меденице, а жељезо ваде у Глухавици“.

Током 17. века, као и многи турски градови и Нови Пазар, захваљујући пре свега развоју трговине, доживљава снажан успон. У то време, без обзира на побуне, нереде, хајдучију и зулуме, трговина на Балкану се развијала, градови су цветали. Дубровачки трговци су у 17. веку ојачали своје позиције у Новом Пазару који je, поред Прокупља, постаo најважнији центар њихове трговине у јужној Србији, а постаје и главни извозни центар за вуну. О количини вуне која се извозила, најречитије говори податак да је у септембру 1613. године из Новог Пазара према Дубровнику послато 3500 коња натоварених робом.

Нови Пазар је трговачке везе одржавао са Скадром и Дубровником где је извозио вуну, восак и коже. У трговини колонијалном робом посредовао је између Солуна и Сарајева, а трговао је стоком и са Србијом. Трговци су увозили скупоцене тканине, оријенталне ћилиме, накит зачине, со, а извозили вуну, восак, коже, руде и друге сировине.

Наведене специфичности подручја, начин живота и етничка шароликост, утицале су и на карактеристике предмета у Етнографском одељењу. Тако се у Музеју налазе различите врсте алатки које су користиле многобројне занатлије које су живеле и радиле у Новом Пазару. Међу њима је најзанимљивија збирка алата које је користио новопазарски берберин Уста хаџи Рушо који се бавио вађењем зуба и мањим хируршким захватима. Поред њега, скоро сви бербери су се бавили вађењем зуба.

Поред бербера у Новом Пазару су радили и: терзије, ћурчије, ковачи, казанџије, кујунџије, поткивачи, папуџије, јорганиџије, сарачи, лончари, мутавџије, самарџије, дунђери, табаци, нанулџије, бритвари, ножари, пушкари, дуванџије али и пекари (екмеџије), посластичари, ћевапџије, ашчије (кувари), кафеџије, механџије. Производи већине ових занатлија налазе се и у нашој збирци.

Највећу пажњу свакако привлаче производи терзија, који су израђивали делове ношњи за сиромашнији и средњи слој, док су богатији одећу набављали код призренских, скадарских и сарајевских мајстора. Новопазарски мајстори су одећу израђивали од различитих материјала: чохе, кадифе, свиле, свиленог броката, сомота, атласа и украшавали их срмом – сребрном или позлаћеном жицом, металном и свиленом бикмом (бућмом), као и свиленим концем и гајтанима. Лепотом израде, богатством златовеза и мотивима издвајају се примерци мисираба,односно јелека на које су пришивени „чепкен“ рукави. Лепотом се истичу и милтани, чији назив потиче од персијске речи „нимтен“ којом се означава кратки хаљетак до струка са дугим и уским рукавима, који су у доњем делу отворени. Рађени су од чохе различитих боја и богато украшени златовезом. Јелек су носиле припаднице женског пола, без обзира на доба и национално-етничку припадност. И он је рађен од сомота или чохе и богато украшен златовезом. Припаднице сиромашнијих слојева носиле су јелеке од других материјала, попут сатена или броката.

Мисираба, милтан и јелек са златовезом, припадају градској муслиманској ношњи. Српкиње су носиле милтан специофичнијег изгледа, милтан-салту, који је рађен по угледу на градску ношњу Београда и централних делова Србије. И џубе је део ношње који припада српској популацији. Носио се преко кошуље, а рађен је од чохе различите боје и богато украшен златовезом, са мотивом „але“ на скутовима. Џубе је кројено звонасто и има дужину до колена.

Саставни део градске женске ношње су и димије, рађене од чохе (богатији), свиле и броката и имале су ширину од 12 метара. На горњој страни је био учкур, чије уже стране су извезене златовезом. На доњем делу су се налазили отвори за ноге украшени везеним „пачалуцима“. Услед немогућности куповине овако богатих, за сиромашније слојеве прављене су димије од обичнијих материјала и са ширином од шест метара. Такве димије су добиле назив „тумајлије“. Обе врсте димија носиле су све жене у граду, без обзира на верску и националну припадност. Уз димије су ношене и кошуље – свиленице, носиле су их у свечаним приликама припаднице обе конфесије. Кошуље које су ношене свакодневно, рађене су од памучних материјала и мање су украшене. Женској градској ношњи припадају и: шамије, параланте (невестинске мараме), појас траболос, колан и на глави тепелук. Муслиманке су носиле чаршав са печом, а када су излазиле из куће облачиле су и терлук, горњи хаљетак доста сличан џубету, али са рукавима.

Мушка градска ношња састојала се од чакшира рађених од чохе, тегет или бордо боје. Око џепова, тура и прореза за ноге, чакшире су биле богато украшене памучним или вуненим гајтаном, тзв. „бикмом“ или „бућмом“. Преко панталона је опасиван ткани појас. Кошуље су имале дуге широке рукаве, али су биле без крагне и урађене од памучног платна или од платна урађеног од мешавине памука и лана или конопље. Преко кошуље је ношен мушки јелек или џамадан, урађен од чохе и богато украшен „бикмом“ или златовезом. Богатији трговци су носили мисирабе од црвене или тегет чохе, богато украшене мотивима од пришивеног гајтана и са „чепкен“ рукавима. На глави су носили фес. Овакву врсту одеће носили су припадници обе конфесије у Новом Пазару.

Када је сеоско подручје у питању мора се рећи следеће. Са подручја које покрива Музеј „Рас“, тј. између Мокре планине на југу и Голије на северу, током 18. и 19. века велики број српског становништва одселио се у северне крајеве, а опустела подручја населили су досељеници из Косовско-метохијске области и из Црне Горе. То се одразило и на ношњу, у којој су биле присутне одлике ношње староседелаца али и одлике ношње досељеника. И код једних и код других ношња је, посебно на сеоском подручју, била производ домаће радиности.

Анализирајући ношњу друге половине 19. и прве половине 20. века, Јасна Бјеладиновић је закључила да она на ширем новопазсракском подручју „чини типско јединство са ношњама Косова и Метохије – на југу, а преко Копаоника припада и централнобалканском региону косовско-ресавских ношњи“. Карактеристични делови одеће су зубун (ћурдија), сукнена 'аљина, извезени „оплећак“ на женским и мушким кошуљама рађеним од конопље. Џамадан, милтан, џубе, долама, талаган и „ћулав“ рађени су од сукна беле боје и украшени црним гајтанима, а носили су их припадници обе конфесије.

У периоду између 1912. године и Првог и Другог светског рата, наступиле су промене у одевању, али и у другим видовима живота. Усвојени су поједини делови одеће из Србије: капа шајкача, израда мушког одела од сукна мрке боје, војничке панталоне са „гушама“.
Упоредо са привредним и друштвеним кретањима у току Другог светског рата и непосредно после ослобођења, дошло је до потпуног изобичајавања ношње у корист градске одеће савремених модних одлика. Самим тим дошло је до престанка рада занатлија какви су били: ваљавичари, терзије, опанчари.

Ткачка радиност представљала је значајан чинилац у привреди сеоског, а донекле и градског становништва нашег краја и у збирци су заступљени предмети коришћени за прераду вуне и конопље: гребени, кудеље, вретена, мотавила, преслице, али и готови производи: ћилими, чаршафи, сламарице, јастучнице, запреге, појасеви. На хоризонталном разбоју су радиле, углавном, српске жене, док су муслиманке ткале на вертикалном разбоју. Сеоско становништво је израђивало и носило и делове одеће: чарапе, назувке, рукавице, плетене од вуне и украшаване везом од разнобојне вуне или памука.

У Етнографском одељењу Музеја налази се богата збирка пешкира, пешкир-махрама, бошчи, јастук-бошчи, чевра, учкура. Сви наведени предмети су рађени од купљеног материјала који је потом ручно украшаван златовезом или везом изведеним свиленим и памучним концем. На сеоском подручју су пешкири ткани и од конопље или лана и, такође, везени разнобојним концима. Највећи део наведених предмета припадао је невестинској опреми која је слагана у посебне сандуке „сехаре“, који су са спољашње стране украшени кожом и металним оковима.

Саставни део Одељења је и соба „алатурка“, уређена у оријенталном стилу, каквих је било у свим муслиманским кућама. Саставни део ентеријера овакве собе је: миндерлук са јастуцима, шиљте, мангал, душеклук, ћилим и бројни примерци бакарног посуђа: ибрици, сахани, табље, посуде за разне намене, тепсије, леђени итд. Српску градску собу предстваљају делови намештаја: ормар-витрина, сто са столицама, тучана пећ, сандук за гардаробу, иконе.

Етнолошком одељењу припада и збирка предмета из једне дервишке текије. Збирци припадају делови оружја: џиде – копља и тебери - секире облика средњовековних хелебарди. По казивању припадника реда, оружје је некада коришћено за одбрану, а у текији је чувано као светиња. Светиња су и дрвене тољаге - асе са спирално увијеним једним крајем, које представљају свето дрво донето из арапских земаља и које су различитих величина. Међу предметима који су коришћени приликом верских обреда налазе се: кудуми – добоши, дрвене бројанице чије су перле великог пречника, дрвена палица облика пендрека и игле за пробадање тела. Неке су танке и са различито завршеним крајем, док су друге доста дебеле и завршавају се лоптастим главама од дрвета на коју су причвршћени метални ланчићи. Јако су занимљиве и дервишке капе, које су доста гломазне и поједине подсећају на чалме.